Galerija RIMA

Već u prvim postdiplomskim godinama, umesto da svoju stvaralačku energiju kanališe postojećim slikarskim sredstvima, mlada umetnica počinje da istražuje izvan granica tradicionalnih umetničkih disciplina i njihovih medija. U traganju za pravim načinom opredmećenja svoje vizije Andrea iznalazi sopstvenu materiju, tehnologiju i postupak, igrajući se spontano i slobodno u međuprostoru koji odvaja i povezuje sliku/crtež i skulpturu/reljef. Tada nastaju radovi na papiru koji odbacuju osnovne postavke crteža – na kojima ne samo da ništa nije nacrtano, već nema ni tragova crtačkog postupka i alata. Čak je i pojam „radovi na papiru“ krajnje uslovan jer je papir samo polazište u građenju jedne drugačije podloge. U pojedinim grupama radova iz ciklusa Između nade i beznađa (2004-2005) i Filozofiranje čekićem (2005-2006) Andrea umesto hartije za crtanje pravi podlogu od smese ukvašenog i poludekompostovanog papira da bi od nje, slojevitim nanošenjem i postepenim sušenjem, izgradila osnovu nevelike debljine ali izuzetne čvrstoće. Takva podloga (ali i druge znatno fragilnije) postaje nosilac naglašeno fizičkih akcija sprovedenih neslikarskim sredstvima – udaranje čekićem (Filozofiranje čekićem), bušenje i zagrebavanje (Žrtva, Pobunjenik), paljenje i sagorevanje (Sagorevanje). U narednim godinama, u okviru ciklusa Usavršavanje veštine postojanja (2008-2010) umetnica unapređuje stvaralački proces primenom sličnih tehnologija i procedura na platna velikih dimenzija čime nastaju hibridne slike-objekti. U njihovom kosturu nalazi se platno na blind-ramu, a pozicija iz koje komuniciraju jednako sa umetnicom i publikom frontalna je kao i kod slike. Međutim, osobenošću svoje geneze (korišćenjem neslikarskih materijala i procedura), naglašenom strukturom materije i nagoveštenom trećom dimenzijom (debljine od 6 do 10 cm) ovi radovi iskoračuju iz diskursa slikarstva i nameću se svojom objektnošću.

Ciklusi radova na papiru Filozofiranje čekićem i slika-objekata Usavršavanje veštine postojanja pripadaju zajedničkoj fazi, može se reći i prvoj velikoj fazi Andreinog rada u kojoj se jasno raspoznaju dva dominantna stvaralačka principa. Jedan se odnosi na proces stvaranja: umetničko delo nastaje kao rezultat umetničkog delovanja. Ideja ili stanje kao sadržaj rada opredmećuju se umetničinom akcijom. Drugi princip se odnosi na delo kao umetnički objekat – ono nije samo posledica delovanja već je predodređeno da bude trag ideje i umetničkog iskustva. Grupa radova na papiru Filozofiranje čekićem i grupa slika-objekata zbirno nazvana Voli svoju sudbinu (svaki od tri rada uključuje distinktivne pojmove: „Dišem“, „Krvotok“ i „Kosmos“) nastaju kao proizvod akcije u kojoj počiva puna Andreina koncentracija i koja jeste osnovni oblik ispoljavanja stanja u kome se umetnica nalazi. Silovit udarac čekića o beton na koji je postavljen papir (Filozofiranju čekićem) ili smireni i koncentrisani ubod koji probija tkivo podloge (Voli svoju sudbinu) – sprovedeni u repetitivnom postupku – ovi potezi jesu osnovni iskaz Andreinog egzistencijalnog trenutka. Vodeća uloga same akcije, i to neestetskog i svakako neslikarskog karaktera, uvodi performativnu dimenziju u Andreinu umetnost. Ona sama ne skriva naklonost prema performansu, od Jozefa Bojsa do Marine Abramovič, zbog njegovog stavljanja jednakosti između umetnosti i života. Filozofiranje čekićem jeste otisak sirove životne energije, koja se neizdrživo i nezadrživo manifestuje udarcem. Umesto verbalnim ili vizuelnim formama koje ju zatvaraju u apstraktne semantičke okvire, Andrea traži od sopstvene kontemplativne prirode da ostavi fizički trag i donese realnu promenu u njenom postojanju. Da ideja udari. Da rupa i ogrebotina postanu ne samo metafora već realni trag ideje u čulnom prostoru. Da se filozofska načela spuste iz teorijskog oblaka i neopozivo počnu da se žive. Papir položen na beton o koji umetnica udara čekićem jeste lakmus traka koja beleži koncentraciju buntovne energije. Poderotinama, ogrebotinama i rupama na njemu akcija ispisuje ultimatum postojanju. Slika-objekat Voli svoju sudbinu-dišem (mada se za primer mogu uzeti i druga dva rada iz iste grupe) prethodnom radu je bliska kako vizuelno (podloga koja je celom površinom izbušena sitnim rupama) tako i konceptualno, s obzirom na to da je proces stvaranja sproveden kao akcija i doživljen kao iskustvo. Međutim ovaj rad nosi dijametralno suprotnu energiju – stabilnu, kanalisanu i osvešćenu. Umetnica se u sesijama posvećuje sporom bušenju rupa u podlozi. Ponavljanje istog postupka u kome je celokupna koncentracija sabrana u nekoliko jednostavnih poteza uvodi u stanje meditacije, odnosno osvešćivanja sopstvenog disanja (Dišem) i otkucaja srca (Krvotok) – sopstvenog prisustva (Kosmos). Ovaj proces pretvara umetničko delo u meditativno utočište, u prostor samootkrivanja, na sličan način na koji to postiže Marina Abramović svojim performansom Brojanje pirinča. Radovi Voli svoju sudbinu ukazuju na prelazak iz ekstrovertirane, brutalne i pobunjeničke energije koja je metafora aktivnog principa, delovanja i kretanja (u Filozofiranju čekićem) – u usporeno stanje ne-delanja u kome se čovek jednostavno „gleda kako postoji“[1]. Naslov čitavog ciklusa Usavršavanje veštine postojanja upućuje na izgubljenost čovekovog dodira sa sopstvom. U vrtlogu stalnog delanja, između automatskih svakodnevnih aktivnosti i svesnog ispunjavanja zacrtanih ambicija, između imperativa stalnog kretanja kroz vreme i prostor, ali i sveobuzimajućeg virtuelnog življenja – čovekova svest o sopstvenom postojanju i prisustvu biva odložena, neretko nažalost i ukinuta. U Andreinom slučaju, umetnost jeste meditativni proces – ona je ta veština kojom se umetnica zaustavlja, odbacuje omotač vremena-brzine-angažovanosti i ostaje ogoljena pred sobom. Na trenutke se čini da je složena procedura izvođenja Andreinih radova podsvesno inicirana njenom dubokom potrebom za trajanjem, za dugim i sporim procesom koji joj pruža vreme i okolnost da se iz svakodnevice ponovo spusti u sebe. Stoga, tri rada Voli svoju sudbinu jesu vizuelni manifest meditativne uloge umetnosti u Andreinom stvaralaštvu.

Proces stvaranja umetničkog dela, kao što smo videli, za umetnicu je prvenstveno iskustven, a posledično realizacion. Međutim, kroz radove na papiru kao što su Žrtva (2005), Pobunjenik (2005-2006) ili Sagorevenje (2005-2006), a posebno u slikama-objektima kao što su Privid (2008-2010) i Vrač (2008-2010) taj proces je duboko skopčan sa umetničinim rukovanjem materijom iz prirode. Tu materiju Andrea koristi kao tkivo u kome iskustvom akcije ostavlja trag – realizuje umetničko delo kao otisak ideje u prirodnoj tvari.  U složenoj upotrebi prirodnih materijala (drveta, papira, pamuka), elemenata prirode (vode, vatre i vazduha) i prirodnih procesa (kvašenja, sušenja, sagorevanja, raspadanja), razlikuju se postupak građenja podloge i proces njenog „narušavanja.“ Odnos podloge i traga, karakterističan za klasičan medij slike, biva suštinski izmenjena time što trag ne ostaje na površini podloge, već se utiskuje i postaje uzrok njene unutrašnje strukturalne transformacije. Načinjena od prirodne materije, podloga se ponaša kao živa tvar i ne samo da pruža otpor već i reakciju na Andreine poteze – udarce, bušotine, posekotine, sagorevanja. Naposletku nastaje umetnički objekat kao svojevrsno ožiljno tkivo. Ožiljak, izraz koji sama umetnica rado koristi, međutim nije shvaćen kao posledica bolnog iskustva, baš kao što ni naizgled agresivni postupci nisu predumišljeni kao povređivanje. U pitanju je opredmećenje umetničinog promišljanja o postojanju i to kroz postupak kojim se reinvenira sam život. Dobar primer su radovi na papiru naslovljeni Žrtva, na čijem tragu je potom nastala i slika-objekat Vrač. U srži ovih radova u kojima je podloga sirovo razgrebana u različitim pravcima leži Andreino promišljanje o fenomenu žrtvovanja kao jednom od vidova najdublje transformacije u životu čoveka. Vizuelni pokretač ove kontemplativne preokupacije bila je istrošena kuhinjska daska za sečenje koja je svoj oblik i boju promenila usled bezbrojnih ureza, udaraca i životinjsko-biljnih sokova kojima je godinama natapana. Na tom starom parčetu drveta kasapljeno je meso, pripremani porodični obroci i praznične trpeze za koje se u paganskim religijama uvek vezuje ritualno žrtvovanje životinja ili biljaka. Žrtva uvek podrazumeva trpljenje kao zalog preinačenja lošeg u dobro, tegobnog stanja u blagostanje, gubitka u dobitak, pogreške u iskupljenje. U religiji – žrtva jeste verovanje u praksi, ono koje u krajnjoj instanci vodi u najviši oblik transformacije – život posle smrti. Žrtvovanje Bogo-sina od strane Bogo-oca, odnosno žrtva koju Hristos podnosi jeste središnji događaj hrišćanske istorije – onaj koji donosi spasenje i večni život čitavom ljudskom rodu. No, žrtva je u Andreinoj perspektivi jednako ona u životu običnog čoveka – kontinualno oduzimanje manjeg ili većeg dela sopstva zarad dobrobiti drugoga. Mehaničke ogrebotine u podlozi Žrtve ili one nastale kontrolisanim spaljivanjem materije u Vraču jesu mesta na kojima je razgradnja preinačena u stvaranje, na kojima se podloga transformiše u umetničko delo. Žrtvovanje stabilnosti, sklada, celovitosti jeste put sazrevanja, a ožiljak nastao u tom samonarušavanju zapravo je mesto rađanja identiteta – bilo kao autentičnog dela umetnosti ili kao čovekove ličnosti.

[1] Gledam se kako postojim je naslov dva rada na papiru iz 2017. i 2018. godine o kojima će biti reči u nastavku teksta.

(Celovit tekst u štampanom izdanju)