Gallery RIMA

Ako se slika ne pokrene, ako je mrtva, onda osećam da nije dovršena. Tek kada se pokrene, kada počne da živi, ona je dovršena. I kad god je gledam, bar ja tako mislim, ona stalno „radi”, stalno se kreće, njoj i ram počinje da smeta, kao da hoće da izađe iz rama.[1]

Filo

Branko Filipović – Filo je bio slikar, sa jedne strane, okrenut sebi i sopstvenoj stvaralačkoj prirodi, veran svojim instinktima i dosledan na putevima koje je sam odabrao. Sa druge strane, bio je upućen u šira umetnička kretanja u zemlji i inostranstvu, izlagački veoma aktivan i spreman da  svojim izjavama pomogne razumevanje njegovog slikarstva. Tako ambivalentan i harmoničan istovremeno bio je i njegov proces rada. Po tome mu i naliče njegove slike

„Apstraktni ekspresionizam”(R. Coates), „akciono slikarstvo” (H. Rosenberg), „čisto slikarstvo” (Z. Gavrić), „slikarstvo zrele strasti” (S. Stepanov), samo su neki od pojmova koje istoričari umetnosti koriste da bi definisali njegovo stvaralaštvo. Ipak, u pitanju je jedinstven likovni izraz koji će bez velikih promena negovati od sedamdesetih godina do svojih poslednjih dana i sa kojim će se tokom devete decenije 20. veka uspeti na svoje stvaralačke vrhove.[2] Osamdesete godine su Filu takođe donele najveća izložbena priznanja[3], a kao kruna njegove dotadašnje karijere 1990. godine mu je dodeljen pravi trofej – samostalna izložba na Venecijanskom bijenalu čime je, sticajem okolnosti, postao poslednji jugoslovenski predstavnik na ovoj prestižnoj međunarodnoj smotri savremene umetnosti. Vitalnost njegovih monumentalnih slika zaslužna je za kategorizaciju ovog perioda kao Filove „druge mladosti” (J. Denegri), a najuspelije slike odraz su njegovih ubeđenja da je način izražavanja važniji od bilo koje priče i da ga je, kako je sam izjavio, boja vukla kao da je sa njom rođen.

Već rani radovi iz pedesetih godina, u kojima eksperimentiše sa „neslikarskim” materijalima i metodama rada, bude u Filu osećaj telesnosti stvaranja, fizičke snage, opipljive i trenutne siline gesta. Nakon perioda enformelističkih eksperimenata u Filovom slikarstvu zauvek se zadržava potreba da stvaranje slike bude i telesni događaj. Tokom svog rada on polaže platno na pod, nadvijen nad njim nanosi boju energičnim potezima ruku i čitavog tela, sloj po sloj. Potom uzima platno, podiže ga, prislanja uza zid i u tišini posmatra i promišlja o slici. Obeležava mesta na kojima će ponovo razmahati svoje poteze, uzima sliku i vraća je na pod. I tako danima i nedeljama. Iz Filovih izjava stiče se utisak da on sliku doživljava kao zasebno biće. Za njega se ona kreće i „radi” i on oseća da proces stvaranja nije završen ukoliko se slika „ne pokrene, ako je mrtva.” Bojeni odnosi nastali u tom procesu predstavljaju njen unutrašnji sadržaj, njenu ličnu kartu. Zato Filo govoreći o boji, ne slučajno, govori i o duši: „Mešanjem boje na paleti, Vi je ubijate, uzimate joj dušu. Da biste joj sačuvali dušu, bolje je staviti je odmah na platno – to je moj postupak.”[4] Sa druge strane, dinamika gestualne akcije kojom je slika stvorena čini njen temperament, ono što je impulsivno i nagonsko, intonaciju njenog govora koja se ne može kontrolisati. Baš kao i kod čoveka, „ličnost” Filovih slika formira se postepeno, kroz napore preispitivanja, kroz taloženje i nagomilavanje bojenih sadržaja koji svi zajedno žive u slici nastajući jedni iz drugih ili jedni zbog drugih. Međutim potezi kojima se grade ti slojevi, brzi su i odlučni, trenutni, snažni i nesputani, poput manifestacija instinktivnih reakcija. Slika istovremeno dobija spontanost i dubinu, proizvodi neposredni i odloženi efekat. Filovo nesvesno poistovećivanje slike sa čovekom zapravo potvrđuje njegovo lično poistovećenje sa slikarstvom. Introspekcija u kreativnom činu za njega je neodvojiva od pokret prilikom slikanja. Unutrašnje, mističko stanje, kako ga je sam umetnik opisao, postaje opipljivo kroz telesnu akciju stvaranja, a njihovo jedinstvo oživljava jednu neponovljivu kreaciju – apstraktnu sliku koja „kada uspe, toliko je dobra da čoveku pođu suze na oči.”[5]

[1] Iz razgovora koji je umetnik vodio sa Zoranom Gavrićem (rukopis prema magnetofonskom snimku), Budva, jul 1987; Navedeno u: Z. Gavrić, „Filovo isihastičko pripremanje. Radovi na papiru 1954-1959.”, Grupa autora, FILO, izd. Narodni muzej Crne Gore, Cetinje 2011.

[2] Prepoznatljivoj Filovoj poetici i rukopisu prethodio je period enformela koji počinje još za vreme njegovih studija na Akademiji (prvu enformel sliku stvara 1954. godine, a izlaže 1957. godine u Galeriji ULUS-a) i traje tokom druge polovine pedesetih i prve polovine šezdesetih godina kada se Filo postepeno okreće gestualnoj i ekspresivnoj apstrakciji u okvirima konvencionalnih likovnih sredstava (platno/boje). U dosadašnjim istraživanjima enformela u njegovom slikarstvu okvirno su ustanovljene kategorije ranih radova na papiru, „belog” i „crnog enformela”. 

[3] Velika retrospektivna izložba Filovih slika održana je 1987. godine u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu i Modernoj galeriji u Ljubljani. Među mnogobrojnim značajnim izložbama na kojima učestvuje mogu se izdvojiti „Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije” (MSU, Beograd, 1980), „Enformel u Beogradu” (Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić”, Beograd, 1982) i „Slikarstvo zrele strasti” (Centar za kulturu „Olga Petrov”, Pančevo, 1986).

[4] Filo Filipović, Iz razgovora sa Z. Gavrićem, nav. rukopis.

[5] Isto.

(Ceo tekst u štampanom izdanju)