REZIME
Ivan Radović (Vršac, 21. jun 1894 – Beograd, 14. avgust 1973)
Otac mu je bio sveštenik, stariji brat Milorad (1892‒1934) se bavio fotografijom. Učiteljsku školu završio u Somboru, od 1917. do 1919. studira slikarstvo na Umetničkoj akademiji u Budimpešti, kod profesora Ištvana Retija. Zahvaljujući posebnoj stipendiji tokom 1918. mesec dana boravi u slikarskoj koloniji u Nađbanji. U Budimpešti se kreće u krugovima avangardnih umetnika i upoznaje se sa umetnošću kubizma, ekspresionizma i mađarskim aktivizmom. Veoma mnogo crta, naročito aktove sa konstruktivistički i ekspresivno oblikovanim telima. Na Umetničkoj akademiji u Pragu, kod profesora Jozefa Loukote studira 1919‒1920. Druži se s Milanom Konjovićem, za kog ga veže prijateljstvo iz Sombora, i Borislavom Bogdanovićem. Praška akademija nije imala većeg uticaja na njegovo slikarstvo, ali je zato češka savremena umetnost, posebno ona proistekla iz kubizma, ostavila dubokog traga. Nakon 1921. putuje u Beč, Minhen i 1925. u Pariz; 1922. učestvuje na V jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu, u okviru grupe „Slobodni“ koju kritika (Todor Manojlović) naziva „naši neoklasičari“ ili „konstruktivci“. Vraća se u Sombor, gde se okrenuo istraživanjima konstruktivnih i kubizirajućih formi (apstraktni akvareli, crteži, kolaži). Samostalno izlaže 1925. u Beogradu. Do 1926. u slikarstvu se bavi problemima forme, a njegova interesovanja se kreću od konstruktivizma i ekspresionizma do apstrakcije. Nakon 1925. inspiriše se neoklasicizmom i okreće aktovima prikazanim kroz mitološe ili alegorijske teme; U Beograd se preselio 1927; slika i igra tenis. Počinje da slika naivističke prizore i da intenzivno izlaže ( 1928, 1929, 1932, 1933) samostalno, ili kao član grupe „Oblik“. Od 1932. do 1940. sliku komponuje intimistički, usmeren na unutrašnji svet i prostore; tematski je usmeren na akt i ponekad mrtvu prirodu, enterijer. Intimistička interesovanja naročito dolaze do izražaja nakon drugog boravka u Parizu 1937. kada se oduševio Bonarovim slikama. Deo ratnih godina provodi u zarobljeništvu u Nemačkoj, a zatim u Beogradu gde živi i nakon rata. Tek posle 1950. integriše se u novo društvo; bio je član „Šestorice“; u slikarstvu se posvetio seoskim predelima zbog čega je dobio epitet slikara „vojvođanskog romantizma“. Okosnica Radovićevog slikarstva je bačko selo, u atmosferi optimizma, humanosti i prostodušnosti. U Beogradu izlaže 1952. i 1960, u Zrenjaninu i Subotici 1963, Vršcu 1964, u Novom Sadu u Galeriji Matice srpske 1966. Nagradu „Politike“ iz fonda Vladislava Ribnikara dobija 1967. U Galeriji SANU ima retrospektivu 1971; autor izložbe, koju je posetilo 30.000 ljudi, je Miodrag B. Protić. Radović iste godine dobija Nagradu AVNOJ-a. Preminuo u Beogradu 1973. Sahranjen u Aleji velikana. Nagrađivan u Parizu, Filadelfiji, Briselu.
(Ceo tekst u štampanom izdanju)
Dela
Publikacije
- Više o umetniku