Srđan Vučinić
ČOVEK I KAKO GA PREVLADATI
Postoji li još uvek granica između živog i neživog sveta? Mogu li se smrtno telo i život razlučiti od njihove savršene, hologramske ili silicijumske imitacije? Ili su oni zauvek spareni, izmešani do neprepoznavanja u trenutku sadašnjem koji je kibernetiku i robotiku pripojio biologiji i medicini, a aktuelne i buduće kataklizme uključio u san o izbavljenju i daljem napretku čovečanstva? Ovo su neka od pitanja koja nam se spontano nameću pred slikama Kristine Pirković – na njima, ljudski likovi i figure postojano se preobražavaju u lutke i monumente, pitoreskne nakaze i suvenire strave. A legioni strašila, vojnika-igračaka, ala i bauka noćnih mora, bude se i oživljavaju, kao da bi zapodeli razgovor sa nama.
Ovaj groteskni svet, do kraja utopljen u kobno-bajkovitoj ponoćnoj rasveti, inspirisan je apokaliptičnim duhom Kavafijeve pesme „Očekujući varvare“. Zapravo, posmatrajući vizije naše slikarke otisnute na platno, bilo bi tačnije govoriti o jednom postapokaliptičnom stanju. Reč je civilizaciji koja se na duhovnom planu odavno raspala, i egzistira tek kao niz rasutih, bastardnih surogata drevnog polisa u njegovoj potrošenoj slavi i moći. Iz te perspektive, likovni bestijarij Kristine Pirković može nas asocirati na Borhesov Priručnik fantastične zoologije, ili na Floberova Iskušenja svetog Antonija – svi nanosi utvarnog i jezovitog dati su sa gotovo naučničkom akribijom i preciznošću. Podjednako ubedljivo, groteska je izražena i kroz prostorna izobličenja slike: ljudske naseobine umanjene su do detalja lica, dok detalji i minijature narastaju do divovskih razmera; kolosi postaju sićučni spram kepeca, a sve što nam je do malopre bilo prisno, preokreće se u tuđe i daleko. To je onaj mehanizam košmarnog sna ili psihotične vizije koji je tek umetnost u stanju da evocira – osećaj iz naslova poznatog Frojdovog eseja (Unheimlich), u kojem je neobjašnjivo pomešano sa neugodnim i zastrašujućim. Protejski neuhvatljivo, u mnogim svojim nijansama i prelivima – plavetnilo noći predstavlja mrežu i rešetku u koju je zasužnjen ovaj svet dosledne disproporcije, deformacija i kafkijanskih preobražaja. Kao da se u varljive ljudske likove, ali i u oživljene predmete te utvarna bića ušunjao epohalni trenutak Noći. Neprolazne Noći u kojoj su stari idoli i totemi već srušeni, raskrinkani u svojoj himeričnoj nakaznosti – a novi još uvek nisu zasjali na nebu. “Da li ne dolazi stalno noć i sve više noć? Da li fenjeri ne moraju da se pale prepodne?“ – pita se Ničeov ludi čovek nakon glasovite konstatacije o bogoubistvu koje smo svi zajedno počinili. Ovaj unikatni Ničeov lik (iz njegove Vesele nauke) postaje naš rečiti saputnik i sagovornik u susretu sa slikama kakav je triptih „Noć pred dolazak varvara“.
Slike Kristine Pirković odlikuje brižljivo postavljena „scenografija“: kapije i slavoluci, drvoredi i kuće u daljini, šatori i sanduci, škrinje i pretinci iz kojih vrebaju sklupčane nemani… Sve su to živi sudeonici na pozornici, u jednoj tragičnoj farsi čije nam obrise umetnica korak po korak otkriva. Na razvalinama zapadne, judeo-hrišćanske civilizacije, pod začaranim ponoćnim nebom kao da započinju neka nova drama i još nedokučivi poredak. (Tri krsta rasuta su ledinom kao kakav mistični otpad, izbledeli eho Golgote u ropotarnici istorije; na Aleji velikana prostiru se odbačene igračke, olovni vojnici koji preteći izrastaju nebu pod oblake; Lažnom proroku žabe izlaze iz govorljivih usta pod razvalinama simbola davnog trijumfa…) Čini se da nam svi ovi prizori u raznim varijacijama pričaju jednu skasku izokrenutih, pervertiranih simbola i vrednosti. U sadašnjem trenutku oni svedoče i o putu u transhumanizam kojim je već kročilo čovečanstvo XXI veka. Kako prevladati čoveka? – nije više samo filozofsko pitanje. Pre je to danas pitanje tehnologije, programiranja i robotike, možda i ljudskoj vrsti urođenog narcizma kao i težnje za besmrtnošću. Klonovi i himere, hibridni stvorovi te njihovi implanti i projekcije – već nastanjuju platna Kristine Pirković. Istina, oni su slikarski stilizovani, prilagođeni njenom svetu i simbolici. Izazov transhumanog ovde bi trebalo sagledati u kontekstu iščekivanja Drugog i neznanog, u vidokrugu značenja Kavafijeve pesme. I mada ga decenijama grozničavo čekamo, Drugo nam se verovatno već odavno prikralo, ušunjalo se u ljudski um nagoneći ga na neslućene eksperimente kojim će zameniti umorenog Tvorca iz Ničeove parabole.
Likovni prosede Kristine Pirković blizak je tehnici palimpsesta. U njemu se čuvaju tragovi bogatog likovnog nasleđa, ali tako da preko njih, na njihovoj već izbledeloj pozadini nastaje nova kreacija. Prepoznatljivi su tako i reminiscencija ekspresionističke palete boja jednog Haima Sutina, kao i Šagalove sklonosti ka poigravanju prostornim disproporcijama, realnim i fantazmagorijskim; primetne su aluzije na sablasno “plave faze“ Igora Vasiljeva, ali i na Šejkin haos Đubrišta i opustelost Skladišta lišenog centra, ili na teratologiju koja je prava slika univerzuma Dada Đurića… Sve su to tragovi, senke nezaboravljenih predaka preko kojih nastaje autentični svet naše umetnice.
Dela
Publikacije
- Više o umetniku