ПАСТЕЛИ ЉУБИЦЕ ЦУЦЕ СОКИЋ
Ирина Суботић
Пастел спада у ред сликарског материјала с којим је, можда, најтеже радити јер захтева непосредан, контролисан и непоновљив потез. Као чист, сув и засићен, овај природни пигмент омогућава прозрачност површине, треперавост светлости, сјај форме. Помиње га још Леонардо да Винчи на врхунцу Ренесансе, али тек од почетка XVIII века добија своју праву функцију, посебно у изради портрета (код Розалбе Каријере), у добијању посебних ефеката осветљења (у ноћним композицијама Мориса де ла Тура) или у пуној материјализацији предмета (на мртвим природама Жана Батиста Шардена). У XIX веку пастел постаје омиљена техника импресиониста јер се њиме на најбољи начин постиже природност покрета и израза насликаних личности и уопште целокупне атмосфере. Прошли век, век великих експеримената и преиспитивања нашао је у пастелу веран медиј за многе истраживачке подухвате, за многа дела великана модернизма.
Цуцини пастели
О нашој знаменитој уметници Љубици Цуци Сокић много је речено и написано, и чинило се да је остало још мало неистраженог и непознатог у њеном опусу. Кадa сам имала привилегију да припремам њену ретроспективну изложбу са монографијом за Галерију Српске академије наука и уметности у зиму 1994/95. године, с великом пажњом и истрајношћу истраживала сам слике по музејима и галеријама, у приватним и јавним збиркама, и разуме се, у њеном атељеу на последњем спрату Коларчеве задужбине. Цуца ми је, с пуним поверењем и жељом да изложба буде што потпунија, пријатељски откривала једну фасциклу за другом, велике и мале картонске блокове у којима су се налазили њени неурамљени цртежи, скице, белешке, темпере, поједине слике… и пастели. Ипак, већ тада сам имала осећај да она пажљиво бира шта ће ми показати и шта ће понудити јавности на увид. Сама је направила избор за излагање: сматрала је да су то управо дела која не показују путеве својих трагања већ окончане резултате онога што је већ желела да постигне. У том погледу, изложба је била репрезентативна: дотакла је све фазе њеног рада, све теме и технике којима се она у својој дугој каријери бавила.
Могла сам само да наслућујем да се у тим пространим одајама њеног закрченог атељеа крије и друго благо које ни мени, ни другим историчарима уметности, није било доступно. Тек кадa сам била позвана да прегледам целокупну колекцију Цуциних пастела, садa у приватном власништву, схватила сам какво је то скривено богатство било у њеном атељеу. И сад покушавам да схватим разлоге који су руководили Цуцу да тако брижљиво за живота чува све своје мале и велике пастеле од погледа других. Истина, она их је излагала у малом броју, на појединим изложбама, на пример, у Салону Музеја савремене уметности, Уметничком павиљону “Цвијета Зузорић”, у Галерији САНУ, али целовит увед у њено дуготрајно бављење пастелом није постојао. Можемо само нагађати да је у тим радовима било много интиме коју није желела да дели са другима. Много истраживања и трагања за новим решењима која није имала намеру да пренесе јавности. Међутим, да је била незадовољна путевима досезања својих циљева, она те радове не би брижљиво чувала до краја свог живота. Брижљиво, јер је сваки рад, па и онај најмањи био увијен у папир, и тако сачуван за нова времена и нова читања.
Колекција пастела је јединствена: она нам даје изванредан увид у до сада мало познат фрагмент Цуциног опуса, тако да ће тек кад буду сви њени радови обрађени, протумачени и изложени, бити могуће дати њихову генералну оцену и ситуирати њихово место у целини њеног стваралаштва. Међутим, већ од првог увида постаје јасно да се уметница пастелом постојано бавила од педесетих година, готово до смрти, а посебно током шездесетих и седамдесетих година XX века. Кроз овај медиј може детаљно да се прати развојни пут њеног сликарства, различите мене кроз које је пролазила и сумње које су је дотицале, нарочито у времену лаганог и постојаног удаљавања од представа реалности, на путу ка истраживању структуралних особености композиције. Она пастелом ради исте теме као и другим сликарским техникама, мада најчешће срећемо приказ женског лика, углавном са портретским одликама и женски акт. По свој прилици модели и за једну и за другу тему биле су особе из њеног најближег окружења.
Друга велика тема Цуциних пастела су ентеријери, од оних препознатљивих детаља до потпуно апстрактних у којима се читају њена испитивања материјалности, односа површина у простору и сусретања појединих форми које асоцирају на амбијенте ентеријера. И док су фигуралне представе најчешће мањих, крајње сведених димензија, што говори о њиховом статусу инитмног предмета, предмета за личну употребу, енетеријери су рађени као полигони истраживања, већег формата и са бројним понављањима готово истих геометризованих мотива којима је уметница, можда, желела да испита различита својства овог медија кад се решавају питања простора , предмета у том простору и светлости која пробија кроз потезе пастелним крејоном.
Изложба одабраних пастела Цуце Сокић у престижној крагујевачкој Галерији Рима само је почетак једног дугог, и сигурна сам – врло занимљивог, неочекиваног аспекта њеног дела.
Dela
Publikacije
