NIKOLA KOKA JANKOVIĆ*
Među mnogim mladim skulptorima koji su započeli profesionalni život po završetku studija na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti početkom pedesetih godina prošlog veka Nikola Janković odmah je zauzeo posebno mesto. Rano iskazanom umetničkom zrelošću, predanošću i studioznošću, kao i uspešno savladanim skulptorskim znanjima, izdvajao se od vršnjaka. Posebno su ga odlikovali rigoroznost u proceni sopstvenog rada i uspostavljanje najviših standarda kvaliteta koje bi trebalo dosegnuti u skulpturi, a to je za posledicu imalo njegovo mnogo diskretnije prisustvo na našoj likovnoj sceni šeste decenije nego što se očekivalo. Janković je postepeno utemeljivao svoju plastičku leksiku, osnovu koja mu je omogućila stvaranje sopstvenog sveta skulpture, a on je ne samo opstajao godinama već se i neprestano kreativno dograđivao punih šest decenija.
(…)
Strastven crtač od vremena u kojem se još nije bio prepoznao u skulpturi, paralelno je negovao i tu svoju vokaciju. Značajan opus radova na papiru uverava nas u raskošnost crtačkog rukopisa, koji generiše umetnikovo prostorno mišljenje i anticipira skulptorski rad. Istovremeno studije/krokiji/crteži održavaju medijski integritet, te njihova egzistencija i kvalitet nadilaze funkciju studijskog materijala koji je priprema za skulpturu. Ta odnegovana ekonomija iskazivanja samo linijom kao vrlo preciznom konturom ispoljila se u Jankovićevim značajnim rezultatima ostvarenim naročito na plaketama i medaljama. U toku studija crtanje mu je predavao profesor Ivan Tabaković, koji je znao da prepozna i podstakne njegov talenat, dok je mladi umetnik imao svest o dragocenosti tog mentorstva. Saradnja je bila veoma plodotvorna i znatno je doprinela otvaranju i oslobađanju Jankovićeve prirode.
Odmah primećen od kritike, svaki Jankovićev javni nastup bio je veoma dobro ocenjen. Sreten Stojanović ga je u jednoj izjavi 1958. izdvojio kao mladog vajara od koga se najviše očekuje jer je talentovan, vrlo ozbiljan, nije opterećen nimbusom modernog po svaku cenu, niti eksperimentiše ekstravagantnim formama radi pomodarstva i jeftine pomodarnosti, čega ima kod nas.1 Uz svu tu pozitivnu recepciju, Janković je, kao umetnik koji dostiže maksimum, ali u okviru tradicionalnih skulptorskih rešenja, ipak postepeno potisnut na margine interesovanja kritike. Za mladog umetnika posvećenog istraživanju na planu plastičkog, sa čvrstim namerama u ostvarivanju jasnih ciljeva i ishoda, ali i pred velikim iskušenjima izbora puteva kojima se stiže do najviših rezultata, do suštine, do forme kao jedine istine skulpture, u tom periodu bila je najvažnija koncentracija na uspostavljanje sopstvenog programa, na traženje nečeg novog, izgrađenog na temeljima čiste likovnosti klasičnog, kao i na sprovođenje tog programa.
Na putovanjima po našim srednjovekovnim manastirima Janković se susreo sa helenističkim idealom lepote, koji je otkrio kroz likove svetitelja na freskama. Posebno su ga interesovali sveti ratnici, u čijim je likovima prepoznao priliku za skulptorska istraživanja. Kroz tematizaciju figure ratnika koja je trajala skoro dvadeset pet godina, ispitivao je mogućnosti transformacije skulpture. Ratnici pokazuju najširi repertoar preispitivanja Jankovićevih skulptorskih stavova, težnju ka deformaciji figure i njenoj stilizaciji. (…)
Prve figure ratnika najbliže su fresko-predlošcima i, bez obzira na dimenzije, s vrlo preciznim obeležjima fizionomija. Često likom podsećaju na samog autora, o čemu svedoči veći broj autoportreta u crtežu, skulpturi i reljefu.
(…)Višegodišnji rad na ratnicima za njega je značio dolazak do krajnjih granica izmeštanja masa i oblika u okviru tipski zadate morfologije. Helenistički ideal sklada i harmonije u figuri koji on rasklapa podleže i rodenovskom principu kljašćenja, to jest ukidanja delova tela koji nisu u funkciji pokreta ili njihove aproksimacije na račun ojačavanja nekih drugih anatomskih segmenata. Figure su na stanjenim nogama, ali čvrsto postavljene na tlo, što im obezbeđuje usmerenu frontalnost. Snažnog su tela, predstavljene uvek sa štitom, a on se pomera od figure do figure, klizeći s ramena do bokova, koji, opet, postaju mesto naročite vajarske koncentracije. U tom karličnom sklopu dešavaju se drastične promene, ravan cilindrični volumen razvija se, barokizira, umekšavajući anatomiju, implicirajući androginost helenističkog ratnika. Tokom vremena telesno prestruktuiranje rezultiralo je torzoidnim oblicima. Sve snažnija stilizacija upućuje i na neke oblike praumetnosti, pre svega na Kiklade. To se ne odnosi na oblikovni status već na znakovnost pojma idol. (…) Dugoročni proces stilizacije ratnika prvo se pokazao u ukidanju portretskih obeležja; glava s vremenom postaje samo oval sa snažnom vertikalom nosnog grebena. Plitkim volumenom glave/lica pogled posmatrača pušten je u nedogled, što priziva đakometijevski pristup u interpretaciji figure/portreta, ali ga Janković ipak kontroliše na sebi svojstven način. Održava ga zatvaranjem kružnim oblikom na temenu, nimbom, ili kasnije samo pojačanim volumenom kosmatog dela glave.
Reklo bi se da je rezultat rada na ratnicima 1960-1985. ostvarivanje onoga što Sartr naziva apsolutnom distancom, a što, čitano u geštalt ključu, možemo prepoznati kao ukupnost materijalizacije gledanja, opredmećenje prostorne i vremenske istorijske udaljenosti, koja se apriori opire telesnosti i osporava je. To bi značilo da je u krajnjem dometu skulptorskih elaboracija ostvarenih u ciklusu Ratnika Nikola Janković sintetizovao gledano, viđeno, predstavljeno i doživljeno. U tom smislu na njegovu figuraliku može se gledati kao na demonstraciju bogatstva interpretiranja figuralnih senzacija, posebno kod onih figura koje su inspirisane starom umetnošću, kikladskim idolima ili svetim ratnicima sa srednjovekovnih fresaka.
Tokom svog formiranja Nikola Janković neposredno se upoznao sa dva načina oblikovanja, sa dve važne evropske škole moderne skulpture, koje su se ukrstile na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Za to su bili zaslužni profesor Lojze Dolinar, koji je bio bliži Rodenovom shvatanju materijala i načina oblikovanja, i Sreten Stojanović, koji je, kao Burdelov đak, uneo u metodologiju upotrebu čelične špahtle, ispod koje je nastajala “graditeljska” forma. Za razliku od Burdela, Roden se zalagao za upotrebu drvene špahtle i za neposredan rad rukom, ispod kojih su se stvarali tragovi u glini, razvučeni i nesavršeni. U skulpturi Nikole Jankovića nailazimo na oba ta iskustva i shvatanja materijala, a on ih primenjuje prvenstveno pri oblikovanju gline, što rezultira negde skulptoralno dubljim zasenčenjem, a negde svedenom formom, plićim planovima. Ta činjenica veoma je važna zato što je Nikola Janković kao dugogodišnji profesor na Akademiji i kasnije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (neko vreme i u Novom Sadu) obrazovao više generacija skulptora i oni su tako mogli da steknu ova dragocena iskustva.
I pored opusa koji je naizgled vezan za tradicionalniju umetnost, Nikola Janković je ličnost vrlo otvorena za saradnju i razumevanje drugog, pa zato i danas prati svoje bivše studente, izuzetno im je posvećen i podržava ih u njihovom razvoju i radu. Okrenut različitim generacijama skulptora i živoj saradnji s njima, veoma radoznao, formirao je i čitavu plejadu istaknutih skulptora, među kojima i brojne sadašnje profesore na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i Novom Sadu.
Skulptorsko delo Nikole Jankovića zaokruženo je njegovim pedagoškim radom. On je stvorio autentičan, sopstveni svet figuralne skulpture, a kreativnim uticajem na svoje učenike doprineo je i uspostavljanju visokih stvaralačkih kriterijuma likovne pismenosti i na taj način dao je izuzetno veliki doprinos srpskoj skulpturi i umetničkoj pedagogiji.
*Tekst ovog kataloga sastavljen je iz odabranih delova teksta Bojane Burić objavljenog u katalogu Srpske akademije nauka i umetnosti štampanom povodom izložbe Nikole Jankovića u Galeriji SANU, 2010. godine (B. Burić, Nikola – Koka Janković, Nikola – Koka Janković: skulpture i crteži, SANU, Beograd 2010).
Dela
Publikacije
- Više o umetniku