Slobodan Lazarević
Slikarev skriveni potpis
Često sa godinama hrast odvodi na put ka spominjanju na ranu igru i prvo odabiranje […] Međutim, tvrdoća i miris hrastovine počinjali su da govore razgovetnije o laganosti i istrajnosti sa kojima drvo raste. Sam hrast je govoreio da se samo u takvom rastu zasniva ono što traje i rađa da rasti znači: otvarati se u širinu neba i ujedno se koreniti u tamu zemlje. Da sve uspelo uspeva samo kad je čovek podjednako oboje: spreman na zahteve najvišeg neba i sklonjen u zaštitu noseće Zemlje.
Martin Hajdeger: Poljski put
Naslov izložbe u galeriji Rima koju je sam Slikar naslovio Rani radovi identičan je mladom hrastu iz Hajdegerovog ogleda Poljski put. Ne samo zato što se u izloženim crtežima i platnima nahodi začetak staze kojom je Vladimir Veličković stupio u svet stvaralaštva, već stoga što upravo ona navešćuje široki drum kojim je istrajno i dosledno trebalo hoditi kako bi se neprekinuto otkrivala zagonetka tajnog i velikog.
U delima od samih početaka pa sve do danas, narečena staza neprekidno vijuga kroz polje ostavljajući svoj trag. Sklanjajući se, katkad pod rastuće platane hrasta, kao nekad Platonov Fedar, slikar je samo nakratko prekidao put da bi sučelio nedoumice mladosti sa mogućim odgovorima, a zatim se odlučnije upućivao put željenog smera. Vijuganje od staze do druma intimna je slikareva istorija, bremenita sećanjima, doživljajima, uspomenama, vizijama, izgubljenim koracima. Povezani u niz nežnih, paučinastih, ljuspičastih sličica u stvaralačkom procesu, oni se zahvaljujući ogromnoj brzini uma emaniraju, oblikujući i otkrivajući ontološku i gnoseološku valenciju dela u nastajanju. Recipijent posmatra, poima delo gledanjem, ali ga i misli, čime se krug, gnoseološko-ontološko, zatvara.
U trenutku pokretanja umetnikove imaginacije sličice se, za koje drevni pesnik Lukretije kaže: ko paučina i listići zlatni spajaju se lako kad se sretnu, brzinom zraka svetlosti (kao u nekom kinematografu) odbijaju, diferenciraju, sažimaju na osnovu slikarevog stvaralačkog iskustva, čime se utemeljuje novo delo. Ono nije nasilje nad vizuelnim, već naprotiv, to je pružanje mogućnosti da se vizibilnim dopre do dubinskih struktura značenja.
Paradoksalnost ljudskog postojanja, neprestana ugroženost, ne samo pretnjama koje šalje smrt, već i različitim oblicima strahova, panike, košmarnih snova, prisutni su u Veličkovićevom delu – crtežima, grafikama, kolažima, uljima, od najranijih dana njegovog stvaralaštva. To je već uočeno, više puta i pisano, ali sled uočene transmutacije nije sagledan u kontinuitetu vremena u kojem dela nastaju i u kojoj meri moraju biti njime uslovljena.
U našem slučaju komparativno sagledavanje i uošavanje nameće se kao nužnost. Štaviše, pokretanjem paučinastih, ljuspičastih sličica otkriva se likovno-istorijska, ali i duhovna povezanost izneđu vizuelnih pojavnosti koje se ukrštaju. Arhitektonski precizno konstruisano Veliko strašilo (1962) sa celovitim simboličkim značenjem moglo je biti realizovano tek posle tačnog, preciznog pomeranja sličice – raboša sećanja iz nekih ranije nastalih demona. Demoni i čudovišta, malena leteća bića iz Bunara (1961) – ponora dečijih snova i strahova, penju se uz merdevine, pužu uz konopce (opet neka vrsta nesigurnih, lelujavih lestvica) i neočekivano upadaju u čovekovu stvarnost. Prostorom zagonetnog, memljivog i otuđenog Napuštenog kazamata (1962) dominiraju, ponovo, merdevine i stub na čijem vrhu stoji ptica nedremljivog oka.
Ovim ljuspicama, sličicama sveobuhvatnog sećanja jeze pridodata je slama tako što je nabačena, zadenuta među njih. Njihovim interelacijskim odnosom konstruisan je sklop, struktura Strašila iz koga se, sada, iščitavaju nova, složena simbolička značenja. Svojim izgledom ono izaziva momenat prevarenog očekivanja. Umesto straha i panike, Strašilo pobuđuje čitavu skalu nijansi osećanja – od komičnog, klovnovski tužnog, do grotesknog.
Međutim, ovo je tek prvi mogući sloj tumačenja. Začeprkamo li malo dublje u njegove mentalne slojeve koje su novim značenjem ispunile sličice, stub se otkriva kao osa sveta (axsis mundi) koja čini vezu između duhovne energije i njenog izvora, merdevine mesto odakle počinje uzdizanje integralnog bića. Ako ovom priključujemo već poznato tumačenje ptičice, Strašilo čija je bit napravljena od bezvredne materije, dobija nove atribute koji upućuju na otuđeni svet. Osnovne odlike koje određuju taj svet su dominantno gubljenje identiteta, rastakanje prirodnih proporcija, razaranje ličnosti na način što ona ostaje bez istorije, reda i ustrojstva. Kontrastiranje uloge koje imaju u modelu sveta stub, merdevine, mala ptica u odnosu na slamu, materiju od koje je sazdano Strašilo, Vladimir Veličković nagoveštava perspektivu sveta kao varku, privid, život u kome više ne možemo da se orijentišemo, jer dno bunara, zapušteni kazamat, čudovište od slame (dakle neodređenog oblika) projektuje viđeno kao hladnu, bezimenu lutkarsku igru.
Merdevine, stub, ptica na vrhu, čudesno biće koje zadobija oblik malene ptice velikog srca, ljuspice su koje stupaju u kauzalne, interelacijske odnose, čineći da njihova misaona sadržina ulaskom u novo umetničko delo – Strašilo, bude ne samo zasnivajući konstituent, koji insistira na dijahroniji, već delatni činilac – novi simbol, koji svojim dijalektičkim zevom nas neprestano vraća dinamičkom jezgru slike. Bilo bi nepravedno ne reći kako kroz uočene interelacije između sličica – tvoreći novu formu dela, one gube i određeni deo svojih dotadašnjih funkcija i smislova. Ali to je cena koja mora da se plati u procesu (postupku) struktuiranja novog značenja simbola (aufheben).
I sve govori o onom Istom. Slikarevom skrivenom potpisu koji je Pri-govor vijugave staze, kroz polje, do nasred druma velikog sveta.
Dela
Publikacije
