Sofija Ž. Milenković
POVODOM IZLOŽBE KAKO MI JE BILO NA NEPALU I ZAŠTO NISAM OTIŠAO NIKOLE VELICKOG

Seriju radova sa glavnim junakom interpretiranim iz animirane dečije serije PepaPrase[1], Nikola Velickije prvobitno prikazao na izložbama Pepai tačka!u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda 2022. godine i Pepai tri tačke… u Muzeju u Beloj Crkvi 2023. godine. Od prve izložbe do danas na njegovim radovima odvija se vizuelna transformacija glavnog likovnog subjekta, PepePraseta, kao posledica intuitivnog eksperimentisanja različitim tehnikama, medijima i tehnologijama. Velickistilske vežbe ovog serijala otpočinje linorezimai crtežima velikih formata, zatim na različitim redimejd objekatima i posredstvom njih, oslikavanjem zidova in situ, a u Galeriji RIMA u Kragujevcu se izložbom Kako mi je bilo na Nepalu i zašto nisam otišaopo prvi put predstavlja slikama na platnu.

U stvaralaštvu Nikole Velickog, crtež je prvobitno bio samo predložak za matricu u linoleumu kojom se potom izvodi grafički otisak na papiru. Od pripremne funkcije u polju grafike, on je kao eksperimentalni poligon za istraživanje umetnikove likovnosti postepeno dobijao status autonomnog umetničkog dela. Uvezanost crteža i grafike jedna je od specifičnosti Velickovog misaonog procesa i najuočljivije se ogleda u težnji za postizanjem efekata grafičkog otiska crtanjem na papiru. Temeljno poznajući tradicionalne tehnike grafike, Velickije svestan da svaki rez i ispupčenje predodređuju delo i da raskoš otiska zavisi od veštine rezbarenja. Poput traga linoreza, umetnik teži da svaku spontanu mrlju, gužvanje, neravninu i rascep sačuva kao pojedinačni rez u linoleumu, i smatra ih neizostavnim likovnim elementima konačnog crteža.

Kapljice, slivanja i prskanja prisutni su na gotovo svim radovima Nikole Velickog. Makar i letimičnim pogledom na televizijski ekran tokom kratkotrajne epizode Pepe Prasetamožemo uočiti da je skakanje po blatnjavim baricama Pepinaomiljena aktivnost i najveseliji trenutak, i da njen mlađi brat Džordž na neprijatne situacije reaguje krupnim, nezaustavljivim suzama. Velicki intuitivno, prisvajanjemanimiranog lika, transponuje svoj doživljaj pomenutih ekspresija, ne samo vizuelno, slikanjem linearnih kapljica kiše ili mlaza vode iz tuša, već i dopuštajući da se boja razliva, a sadržaj slike oplemenjuje naknadnim prskanjima. Kiša, kao važan element poslednje serije slika, likovno je razrađena isprekidanim linijama koje se ritmično smenjuju jedna za drugom. Iz grafički svedenog crteža PepePraseta, radovi postaju vizuelno zgusnutiji, složeniji, a pokret gestualnijii ekspresivniji. Možemo uočiti da se promena tehnike i transformacija likovnog subjekta odvijaju istovremeno, dopunjujućei sakonstitutivno, a svaka nova slučajna omaška u procesu stvaranja biva ključna za umetnikova dalja opredeljenja i nastavak eksperimentisanja.

Ovakav misaoni tok opredelio je Velickog za nastavak stilskih vežbina platnu. Publici u Kragujevcu umetnik se prvi put predstavlja slikama nastalim kombinovanom tehnikom na platnu (Na buvljaku u Pančevu. Nedelja, Deda Mraz i seckenhendigračke), čime pravi značajan iskorak u svom stvaralaštvu. Odsustvo kolorita, plošnost, gestualnost i ekspresivnost ostaju osnovne karakteristike Velickovog stvaranja i u polju slikarstva. Slikama na platnu umetnik je vizuelno zgusnuo prikaz, ujedno težeći slobodnijem i ubrzanijem gestu. Pošavši od jednostavnog dvodimenzionalne osnove, nanošenjem slojeva boje, spontano stvara reljefnu strukturu koja iznova insinuira linearne efekte grafičkog otiska. Slikajući primarno akrilom, Velicki „energiju“ slike pojačava intenzivnom i crnom uljanom bojom za metal. Oštrina materije koju zahteva ova podloga, u kontrastu sa belom površinom platna, slici daje dinamiku i intenzitet. Spontana curenja ostaju na slici i podstiču umetnika na dalje eksperimentisanje i usložnjavanje postupka, usled čega nastavlja da preispituje mogućnosti slike, prvobitno njenih osnovnih elemenata - tačke i linije.

Stvaralački proces Nikole Velickogodvija se kroz igru kojoj je radost osnovni pokretački motiv i glavni, ali ne i jedini cilj. Umetnik je homo ludensi igru shvata kao važan činilac umetnosti i života, gde ona nije samo prednost detinjstva, jer „[č]ovekkoji se igra razumeva sebe i druge koji igraju s njim u zajedničkom izvršavanju radnji igre (...) čovek koji se igra zainteresovan je za misaono samorazumevanje, za pojmovno raščlanjivanje svoga okrilaćenog, veseljem intoniranog ostvarivanja.”[2]Posmatrajući svoju decu i oponašajući njihove „metode” zabave, Velickinastavlja da traga za sopstvenim likovnim izrazom, eksperimentiše i, otkrivajući, razumeva sopstveni stil. Ishod rada je „ludorija”, kako sam umetnik kaže, u koju je posmatrač pozvan da uđe, ne samo monumentalnošću papira/platna, već i provokacijom duhovito odabranog junaka prisvojenog iz dečijeg sveta.

Humor kao neizostavan činilac takve igre izvire iz samog života. Nazivi Velickovih radova o tome svedoče i brišu razliku između života crtanih junaka i naše svakodnevice, poput autentične sinhronizacije filmovaupodobljene lokalnim specifičnostima našeg društva. Tako brodogradilište postaje auto otpad (Auto otpad za Wagene i picerija), Pepina pijaca je locirana u Pančevu (Na buvljaku u Pančevu. Nedelja), a posmatrač kao peti član porodice čeka ujutru svoj red za toalet (Zauzet WC). Time se na duhovit način postiže bliskost između nas i ovih junaka, a uviđanjem zajedničkih sadržalaca naših međusobnih stvarnosti, i jednostavna, uobičajena i naizgled banalna uvezanost naših života. „Ulaskom“ u platno, posmatrač nastavlja igru koju je umetnik započeo, kao što čine deca gledajući Pepu Praseili ma koji drugi crtani film i, ako je dovoljno otvoren, zabavlja se, ne pitajući o značenjskim učitavanjima i iščitavanjima. Naposletku, kao sa bioskopskog platna, posmatrač izlazi vedar, zasigurno nasmejan, često zbunjen, ali uvek makar trenutno rasterećen.