Nevena Martinović
ČOVEK PO BLANUŠI
U mesecima pred poslednji odlazak u bolnicu, Milan Blanuša je boravio u svom porodičnom domu u Vršcu koristeći „dobre dane“ da silazi u atelje smešten u adaptiranom vinskom podrum te tradicionalne „švapske kuće“. Između zasvođene tavanice i ciglenog poda, nalazili su se izvori njegove vitalnosti – prostor i objekti sveta umetnosti – grafička presa i alat, boje i četke, papiri sa uspelim i neuspelim otiscima, mape sa grafikama i crtežima, slike okrenute zidovima i skulpture koje su nalik minijaturnoj civilizaciji od zemlje tamo živele zajedno sa svojim tvorcem. Uglavnom bi sedeo na stolici, okružen novim gotovo dvometarskim platnima na kojima je sporo ali uporno radio poslednje dve godine pripremajući ih za dogovorenu izložbu.
Slikama iz 2023. godine Blanuša je svojoj čovekolikoj koloniji dodao poslednju skupinu figura ljudi u odelima. Privrženost ovom motivu nije bila simptom stvaralačke letargije umetnika u devetoj deceniji života, već naprotiv, bila je gorki pokazatelj dalje regresije društvene stvarnosti, na globalnom i lokalnom nivou, pred kojom je Blanuša do kraja ostao budnog pogleda i kritičkog rasuđivanja. Političari, biznismeni, ljudi od vlasti, bezbrojni korporativni i birokratski klonovi, uniformisanih pojava i insceniranih ophođenja, svi su oni objedinjeni jednim istim tipom anonimusa u poslovnom odelu – figurom depersonalizovanog čoveka kao vrednosnim simbolom savremenog društva.
Kada su ovi Fini ljudi, kako ih u svom sarkastičnom maniru Blanuša oslovljava na jednoj od slika, predstavljeni u figuralnim grupama, organizovani nalik pravilno uređenim skupovima istih elemenata, tada umetnik direktnije adresira sistemske uzroke dezintegracije individualnosti i obesmišljenosti života pojedinca. Blanušini ljudi u odelima istovremeno su tvorci i žrtve uređenosti sveta koja im postepeno guta slobodu u svakom aspektu postojanja, pretvarajući ih na kraju procesa integracije u čovekolike automate. Oni se briju i oblače, jedu, gledaju televiziju, međusobno rukuju i grle – obavljaju uobičajene svakodnevne rituale, a da ne doživljavaju sopstvene živote. Jednoobraznih stavova i opredeljenja, uniformisanih pojava i ponašanja, automatizovanih misli i radnja, kolektivnih identiteta – Blanušini ljudi su njegova upozorenja na radikalizaciju bilo kog društvenog sistema kao ključnu opasnost po slobodu pojedinca te uopšte po smisao individualnog postojanja. Ta kritička pozornost kao Blanušin tip angažovanosti, potiče sa jedne strane iz njegovog ranog formiranja u vreme studentskih demonstracija koje su na naličje izvrnule kapitalistički sistem zapadnog sveta. Međutim, iste demonstracije u Jugoslaviji, otkrile su kvarljivost socijalističkog dru[tvenog ustrojstva u kome je umetnik odrastao, te u koje se vratio nakon studija u Zapadnoj Nemačkoj. Sa druge strane, kada je stvarnost već posmatrao kafkijanskim pogledom, u vreme sve progresivnijeg korporativnog kapitalizma u Zapadnoj Evropi, devedesete godine su donele realno apokaliptično iskustvo na prostoru Jugoslavije. Oživljeno interesovanje za ličnost Maksa Bekmana tokom poslednje decenije 20. veka, kao simbola progona, izgnanstva i izolacije, prizivalo je sećanje na totalitarne režime prošlosti čije su osobine tada jasno prepoznavane u Miloševićevoj vladavini. Nakon svega, poslednjih dvadesetak godina Blanuša je delio društvenu realnost građana Srbije, koji svedoče kako se u beskrajnom limbu liberalnog kapitalizma, ostvaruje, širi i jača sistem ljudi sa njegovih slika. Jedna od ključnih osobina takvih sistema, ma kako se oni zvali ili karakterisali, jeste da se ne razvija kroz promene, već širi prostom deobom po zadatim obrascima. Otuda Blanuša ponavljanjem istog motiva zapravo reinvenira karakter ovog mehanizma unutar svog dela. Doslednom strategijom neprekidnog stvaranja novih ali identičnih figura u odelima, on demonstrira modus operandi sistema koji usisava i otuđuje pojedinca, prerađuje ga i remodeluje u novog čoveka lišenog osobenosti.
(…)
Ceo tekst je dostupan u štampanom izdanju.
Dela
Publikacije
